Тривијални парадокси

Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву не ваљалих људи не седи.

Него је заволео закон Господњи, и о закону Његовом мисли и дан и ноћ.

Велика већина нашег народа је успавана, летаргична, све само не активна, а да несрећа буде још већа онај мали проценат тог народа који и нешто размишља, ради и види ситуацију онаквом каква заиста јесте тренутно је заокупљен свим  тривијалним дешавањима и могућим сценаријима који прете да потпуно  избришу нашу државу са мапе.

Наравно да ниједан од тих сценарија није безначајан и  да је сваки врло реалан и остварљив али нажалост појављивањем сваког новог ми своју пажњу погрешно усмеравамо на растумачење тог пакленог плана непријатеља, уместо да се задржимо на смишљању и ковању сопственог плана очувања и опстања.

Осим тих паклених сценарија који су нам постали преокупација и у којима видимо себе како на безброј начина нестајемо и јадикујемо над својом судбином, разматрајући ко би нам могао помоћи а ко ће нас докусурити, ту су и свакодневне вести. Које су на неки начин можда и најбоље оружје непријатеља.

Шта је изјавио данас Серж Брамерц, зашто је незадовољан сарадњом Србије са Хашким тужилаштвом, дали се радујемо зато што је Грчка доведене пред крах а Британије не жели да јој помогне, зашто Дачић опет жели у коалицију са ДС-ом, колико дуго ће Цеца бити у кућном притвору, у каквом су односу Дача и нови дечко Наташе Беквалац, ко је имао секс у кући великог брата, коме се извинуо Борис Тадић! Ниједна од ових вести не треба превише да нас преокупира нити да се замајавамо са њом.

Докле год будемо причали о томе како је направљен споменик једном спбском кољачу и како је Србија преплављена улицама које носе називе издајника и усташа, а ништа не будемо радили по том питању ми ћемо бити на путу истинске пропасти, где већ на неки начин и јесмо.

Која је поента свега овога.Ми онај најгори и најкривљи и дан данас народ у свету, представљени смо као све, само не оно што заиста јесмо.Никад нисмо били освајачи  и никад нисмона силу одузимали туђе територије ал смо у овом изврнутом свету и док смо свој дом ссопствено двориште покушавали да одбранимо од непријатеља, приказивани као да га отимамо. Докле год будемо покушавали да се одбранимо од тих оптужби и дозвољавали да се у НАШЕ име говори ми ћемо и даље бити злочинци.Такође ту је наша пропаст, можда и највећа.

Докле год будемо правили анонимне петиције да се забрани абортус и покушавали да скренемо пажњу и кроз нечију подсвест спасемо једну нерођену бебу, за то време  ће само један доктор коме је то законом дозвољено убити 100 недужних , само зато што му то нико није забранио, е то је начин на који се великом брзином гаси наша нација.

Такође док будемо размишљали гладни у граду како хлеб да зарадимо, наша кућа у селу, поред плодне и Богом дане земље ће се срушити.

Јер ми смо постали нација без сопственог идентитета, људи без вере, без довољно људи који ће их учврстити у вери и који ће нас вратити на прави и једини пут спасења.Народ без војске , слаб са свих страна, и већ немиран на свим границама.Стара лоза која изумире.

То је наша стварност и ако неко мисли да ће коментари на свакодневне вести нешто променити, ако неко мисли да треба чекати онда може само спаити новински лист  и дочекати своју пропаст, пропаст која ће уз ову вољу за живот која је на апаратима за одржавање, бити неминовна.

Сваки појединац је снажан, свако од нас у себи има велике могућности, уз веру у Бога, ми смо непобедиви.Ако знамо и видимо то што остале не знају и не желе да виде, нисмо одабрани без разлога већ да нешто учинимо а уколико не учинимо ништа горе ћемо проћи него они што нису видели!

Зато се треба манути тривијалних и полутачних замлаћивања и пустити машти на вољу, онда ће бити и што није могло бити!