Ово Дучићево писмо, свих ових година је могло да се чита као упозорење нама Србима патриотама, да не наседамо на издајничке бајке и апсурдна обећања.Данас опет ја га заборављено од свих дајем свима вама, који волите своју земљу, који се поносите својом србском лозом, вама којима није вера о колену већ вама који би ишли путем Лазара и Милоша зарад православља и свог србског порода.Видећете да његове речи тада упућене свом пријатељу, не би се разликовале од оних које би да може данас упутио нашој генерацији.
"Драги Господине Кнежевићу. Пуно ми је радости учинило ваше љубазнo сећање из Лондона. Нико ме се отуд није био сетио; океан се много продубио међу Србима.
Не треба да вас нарочито уверавам како ме је дирнула трагична смрт вашег доброг брата, који је био син мог одличног пријатеља Лазе, друга заједно са Скерлићем и Гролом из нашег студенстског доба у Паризу . Вест да је умро З.Балугџић такође ме је дубоко ожалостила; а глас да је нестао без трага Владимир Ћоровић окаменила ме је. Ми присуствујемо драги господине Кнежевићу, не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу једног друштва које је могло бити близу великим остварењима у сваком погледу. Последња четврт века је у тој кући била болест без пребола. И најужасније од свега то је што сад треба да нас спасавају они који су нас довде и довели. Акција појeдiних министара Срба који су овде у свити Цветковићевог бана Шубашића испуњава ме правим ужасом. Не знам има ли већег и жалоснијег парадоска. И говор мог друга и пријатеља Милана Грола од 27.марта поражавајући је. Ја верујем да страшнијим речима није могао бити тај дан обележен. Грол говори са места са којег је некад говорио Немања или Карађорђе. Онај његов "једини пут", о којем говори то је степеница плача, сцала гемониа, пут очајања, пут бродолома. Ја одувек верујем у чудеса србске идеје о животу и о идеалу, да поверујем да остаје само један пут зато тако исто мисле људи једне групе, ма колико часне и умне. Све живе силе у природи не знају за пут предвиђен, него само за пут непредвиђен, него за пут инстикта, значи пут Бoжији који отвара само пророк пред којим иде стуб од огња. Ја сам веровао да ће наш драги и велики пријатељ Слободан Јовановић, према оном што смо говорили и у Лисабону, на случајном сусрету јула 1941, примити власт само зато да јасно покаже да Крњевић и Шутеј не престављају међу вама друго него Тројанског коња, и да их треба предати енглеским властима као петоколонаше какав је данас цео Хрватски народ. Ово је доказано списком Хрватских официра који су после издајства прешли листом Павелићи, и списком о покољима несрећних Босанаца и Херцеговаца, ма колико ове истине биле прикриване. Србском народу одузет је један драгоцен моменат:да Срби на власти објаве урби ет орби, нарочитим гласом који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500000 нејачи један народ који је био наш суграђанин, и којег представљају и данас у нашој влади његови нарочити посланици, што се није видело до данас у историји европској. Ми смо на овај начин изгубили поштовање европских народа. Изгубили смо што је врло жалосно и кобно, право да на основу овог злочина затражимо право да стварамо другче своју сопствену кућу: на рачун ових зликоваца. Ми Босанци и Херцеговци 1918. године смо својевољно предали наше земље Србији, која је за њих 1914-1918. пролила море крви : јер није било недељености између Србије и Босне и Херцеговине, Србија је могла једном речју избећи рат који је био ужасан. Али нашим земљама нису завладали људи Србије него њени најсрамнији режими и најгоре режимлије- Чак неком злом судбином, већ сутрадан после 1918. те две земље су престале да буду за Београд ос интереса. Најпре препуштене политичким шпекулантима, а затим муслиманским вођама, а најзад компромисима хрватско-муслиманским, те земље су изнесене на пазар између Загреба и Београда. Ја сам коме је требало , износио у право време да су оне две земље језичак на ваги и куда претегне, видеће се јасно да ли ће наша земља поћи здравим принципима Србије , или первезним инстиктима Хрватске. Београд није реагирао када је муслимански вођа најзад громко изјавио да је он по убеђењу Хрват, што је значило да је његов онамошњи народ (800.000) решио питање своје националности. После 27.марта је он то показао и делом.Споразум од 26.августа 1939.није изазвао узбуну, чак ни једне србске групе из нашег "Пијемонта"; него је Изборни Споразум између група опозиције, октобра 1838. у Купинцу, чак је омогућио поделу србских земаља између Босне и Херцеговине Хрватима, који се за моје време нису смели показати ни живи у оној области. Али би све ове недостојне заблуде отпале да којом срећом није спречен мој пријатељ Слободан Јовановић да одбије крваву и прљаву руку Крњевића, и да наш увек часни Милан Грол није апеловао на све "неумне" да има само "један пут" за нашу немањићку кућу, онај који он одређује. И тај пут би била највећа вратоломија какву бисмо ми данас изабрали; јер једини пут, то је по дефиницији, само пут очајања. Тим се речима говорило и цело четврт века нашег расула у оној несрећној Прибићивићевој држави. Да је Југославија трајала још четврт века, не би више било ни монархије, ни династије, ни православља, ни државе, ни Србства, ни Београда. Ако би се и даље говорило истим гласом, и са истог места, то би било отварати пут у једну народну револуцију где би се србско племе морало крвавити са војском неизвесне боје. Ви знате господине Кнежевићу, ону жалосну периоду историје Црнојевићеве Црне Горе кад је један од њих, Станиша, прешао у муслиманство, превео у ту веру велики део својих православним земљака , да најзад на једном пољу код Подгорице са тим муслиманима бије велику битку за праву веру Мухамедову, против вере Христове, кад су већ на Цетињу биле три џамије, а свуд другде мујезини и минерати, и кад су сва црногорска племена појурила била да се турче. О овом кука млади владика Данило на почетку Горског Венца. Треба мало да један народ пропадне, много мање него један паметан човек. Ми се већ четврт века налазимо онде где су овако били Црногорци на крају седамнаестог века, ако не у доба богумилско. Мене је на вечери код овдашњег владике избезумљен Божа Марковић уверавао пред свима да треба да погине јо 300.000 Срба ( Босанаца и Херцеговаца), да победи владина идеја на даљој заједници. Ја вас преклињем, драги господине Кнежевићу, да са тог места на којем сте, спасавате заједно са вашим тамошњим добрим братом, и нашим пријатељима србског осведочења, да влада не пође "путем јединим" о којем говори Грол налазећи само у њему спасење наше две упропаштене Србске државе. Неће бити могуће, уверавам вас, да Србство изван Србије прими даље икакав диктат из редова наших политичара о свом будућем животу за који су они дали толико мало. На згариштима босанским и херцеговачким где су, благодарећи таквој политици, поклани сви наши (и моји, и свачији други), није могућ даљи живот заједно са убицама. Овај народ хоће да живи, да србује, да има своју веру православну, свог србског краља, свој вековни завет. Он неће пристати на даље вођство оних који су их довели под нож убица. Да није било Југославије, никад Хрвати не би постигли свој идеал; да они једини буду наоружани, и да могу пре плебисцита о својој будућој судбини скинути број гласача који мртви не могу да гласају. Биће права несрећа ако онај народ увек велик, и увек величанствен, буде зависио од тог диктата о "једином путу", за који је сазнао из говора мог пријатеља Милана Грола. Босна иХрецеговина, као што споменух раније, постала је одавна пазар између београдских политичара, који су ишли у Купинац и ондашњих непријатеља. Због тог пазара између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба у нас је у оним земљама права пропаст већ одавно почела. Све главне србске породице, стожери народне свести оног народа, напуштене су од тих режима већ од почетка: Јевтановићи у Сарајеву, Шоле и Шантићи и Ђокоћи у Мостару, Јовановићи у Тузли, Кујунџићи у Лијевну, милионери из Аустрије, и хиљаде других. Онамошњих србских 74, што банке, што штедионице, уништене су. Четри листа ћерилицом смакнута су да завладају само латиницом. Они који су вешали аустријским конопцем Србе на губилиштима по Босни и Херцеговини, као чувени Фејзо Салаковић, имали су редом своје пензије и ордене мање и веће Светог Саве, наочиглед честитог народа којег нису још били упропастили њихови случајни вођи. Најзад је 26.августа 1939. БиХ подељена без питања онамошњег србског народа који се затро правећи за њу устанке , умирући на турском коцу и аустријском конопцу, уступљене су као с правом Хрватима централна Босна, заједно са Брчом и Дервентом која је област достизала са друге стране тај центар Босне. Наш Мостар где су Срби молили Бога за барут и олово, кад су Хрвати молили за тамњан и уље, предат је издајничком Загребу. Драги господине Кнежевићу требало је затим да се та деоба БиХ још употпуни, ниједан србски политичар није послао ни један знак протеста ондашњим јатацима Хрватштва. (Једино је србски културни клуб у Београду, устао против овакве издаје србског народа, због чега је и био основан.) Ја сам нешто раније дао о овом питању свој опширни меморандум Кнезу Регенту, на који се он није осврнуо, макар што у њему стоји предказано све што ће се доцније догодити. Изборни споразум србске опозиције у Купинцу, октобра 1938, по мом мишљењу је, напротив, добро утро пут овом братском споразуму на рачун несрећне БиХ за коју је и Србија толико пута умирала. После наше катастрофе у 1941.години су остале ствари нејасне за цео свет србски који ипак више значи него цела влада, или цео један режим. На западном фронту су већ првог дана сви Хрвати и Словенци издали и положили оружје и заставе, а сви Срби онамо узети у заточење, кад су овамо на другој страни сви Срби избегавали у планине да се даље боре. Ово је било већ од 7.априла. Кажу да није тада уопште , ни доцније, изашла о капутилацији наредба, јер верујем да је она могла доћи само на навалу Хрватских чланова владе, увек свемоћних, и само у њихову доцнију корист. Јер ако је наша влада прикривала и доцније све издаје и покоље, србски свет у Америци, за који она нема интереса, не зна шта има даље да очекује од тих истих људи. Ја сматрам драги господине Кнежевићу, за своју дужност Србина из Босне и Херцеговини, да вас уверим да рана може преболети,само ако се овако загађена добро сагори. Срби морају да буду окупљени око свог србског Краља да га сачувају, око своје србске владе да је изведу на прави пут и у сопственој србској кући у којој ће опет бити и силни и велики, и на линији коју ћемо повући "по дубини савести и дуљини мача". Без овога ми ћемо имати нове Марсеље, капитулације, Врбасе, преверавање, упропашћење свих даљих илузија потребних народу који увек мора да верује. У прошлом рату је сама Србија изгубила 1,000.000 народа; пак је преболела; у овом ће рату наши губици бити можда опет толики, на целој србској територији, и преболећемо. Али ако Хитлер не победи, него само ако рат продужује још три године, нас ће као народа у којег сви пуцају , коначно нестати. Будућа Србија је окружена непријатељима -Бугарском и Мађарском и Хрватском, али су Хрвати у горем случају са Немачком и Италијом на западу, а Мађарском и Србијом на истоку. Ми увек имамо Грчку и Румунију са собом, и са даљим комбинацијама са осталим малим државама. А Србин нема рачуна да узме и даље на далеком западу и две велике силе на своја леђа. Молим вас учините све са тог места да се онемогући даље овако кобан рачун наших политичара који још говоре о "једином путу" у заједници. То би био живот у најбестиднијем браку каквих дегенерика.. Није истина да Енглеска намерава да у Средњој Европи прави конфедерацију у којој би вековни непријатељи били осуђени да по туђој вољи живе заједно : Грци и Бугари, Турци и Бугари, Румуни и Мађари, Срби и Хрвати. Овако луду комбинацију немогу правити људи који знају да ни у кавезу у једном зоолошком врту нису онако непомирљиви колико и инстикти најпросвећенијих нација. Што Енглеској треба то је једна држава или блок, демократска која би држала у својим рукама кључеве Истока, а то су само Србија и Грчка, њени пријатељи и савезници, од Дунава до рта Матапана; од главног блока у средњој Европи до срца Средоземног мора. Тај блок са највећим гарантијама наших савезничких демократија, а не наша жалосна комбинација са народима Павелића и Степинца, Мачека и Крњевића, најсрамнијих савезника од кад је света и века. Немци имају у овом рату право да кољу оне са ким су у рату; Али Хрвати немају право да кољу оне ским седе у заједничкој влади. Ово се није видело нигде у свету. Прикривањем злочина се не може успети, и неће, да се прикрију злочинци. Давањем нових хипотека на рачун спрских неће донети среће ни дароватељима. За моју Босну и Херцеговину, верујте ми да ће и поред свих покланих, од Лике и Крајине до Санџака, остати по планинама још толико да се онамо обрачунају без обзира на све друго него на један свети принцип самоодржања, без везе са својом прошлошћу, љубављу за свога краља ( којег треба спасавати) и светог семена србског које заслужује данас већма него икад име "пленема Ахиловог", као што га је у средњем веку у Мађарској назвао један католички писац. Треба једним ударцем мачем, решити нашу србску судбину (спасити нашу десетковану монархију 825-1918), нашу угрожену славну династију, наше неизбројане србске кредите међу свим народима. Неки наши политичари све бркају и кукавичји разводњавају; монархију са демократијом; србство са југословенством; православље са хришћанством,; федерацију са монархијском традицијом; балсканство са идејом о освом сопственом државном праву. Државу праве само хероји и нико више; и ја верујем и да ће они и овај пут код нас понићи из таквог светог корена. Ово је једино које ми не даје да паднем у очајање после говора нашег пријатеља Милана Грола, у којем говори да су неумни сви они који не мисле као он. Не верујем да су неумни сви они, и у свакој прилици, који не мисле као понеки од нас, па ни како мисли наш Грол. Бог је ипак милостив. Ја вас молим драго господине Кнежевићу, да, у интересу што мање конфузије, будете на страни логичне солиције, историјске истине, народног иснтикта и воље; јер ја дубоко жалим да и шефови србске демократије намећу свој диктат као што су до јуче наметнули и сви наши диктатори, по чему видим да у овом погледу режима остаје све по старом. А по новцу који овамо примају "мисионари" у стотинама хиљада долара, да овамошњи свет увере о "једином путу", показује да отпочиње једна ружна политика насиља, за рачун Хрвата и Словенаца који су нас Србе издали. Овај новац у Њујорку, то је оних "седам кула гроша и дуката" које нису расковане ни раније на наџаке и буздоване, а нису остављене ни за војску Драже Михаиловића, толико непогодном неким овдашњим од тих мисионера. Ја вас молим да ничег не очекујете од ових људи, познатих пустолова, друго, него само најжалосније резултате немоћи и кукавиштва, самоодрицања и давања хипотека, да правим творцима будуће поштене србске куће само онемогуће слободни замах и углед међу народима. Све ово је противно оном што очајни младићи Драже Михаиловића исписују данас својом крвљу, а нарочито што они ишчекују од нас на данашњим позицијама. Молим вас најлепше, драги господине Кнежевићу, да знате да овом приликом пишем да бисте ово писмо прочитали нашим пријатељима Слободану и Гролу, који су били једина моја узданица, као и нада оних са Дражом, који , уверен сам, не знају ништа о "једним путу"нашег Милана Грола. Ја овим писмом најпре као Србин из Херцеговине и Босне, одговарам својој савести. Молим вас најучтивије да, ако вам је могуће, упознате сњим и њено Величанство Краљицу Марију, која зна какво сам поверење у мом дипломатском животу, уживао код блаженопочившег Мученика Краља, и какво пријатељство у Краљевској Кући. Ја се надам у Бога и историјску правду да ће сачувати славну србску династију и на овим последљим путима нашег трагичног лутања. Молим да изразите нашем малом Краљу, Њ,В.Петру , моју свагдашњу поздравну оданост. Ово писмо вам шаљем по дворском проти г.Живојину Ристановићу који је исправан православац и одличан Србин. Бићу радостан ако ми се опет јавите. Молим топло поздравите наше заједничке пријатеље, Слободана Јовановића и Милана Грола.
Ваш увек срдачни Јован Дучић"
Нема коментара:
Постави коментар