Собзиром на то да већина становника Србије живи или заблуди или бајци, или беспомоћно посматра свој живот како пролази поред њих самих очајних и немоћних да било шта ураде, можда кроз оквир бајке , односно алегорично треба приказати ситацију и пут којим нас води наш председник. Као и увек један једини пут, без алтернативе јер би свака могућност могла бити камен спотицања ка тоталној пропасти наше нације.
Тако узмимо да смо ми гомила белих оваца, коју је заједно са имањем званим Србистан наследио један Злорис. Стицајем околности , али не случајних неколико година пре тог несрећног наследства на Злориса је набасао сам Ђаво , тајанствени власник две трећине света а можда и већег дела.Приликом тог сусрета Злорис је сазнао за своје наслеђе и успео да га прода неколико пута пре него што је постао званични власник истог, али поред наследства продао је и народ и земљу и оно најважније сопствену душу.
Коначно када је дошао дан преузимања , Злорис је преузео имање Србистан а белим овцама је почело одбројавање. Међутим ту су већ почели да се јављају проблеми. И сам ђаво а и Злорис су уведели да су им у рукама врло непослушне беле овце , ни мало укалупљене али зато доста несташне.
Тако Злорис није могао истог момента да се повуче и остави своје овчице на милост унијатима већ је добио нови задатак фарбање оваца.
Иако неуклопљене, један део оваца који је одмах по његовом доласку посивео а после извесног времена је попримио боје свог измењеног менталитета, неке су поцрвенеле, неке пожутеле, неке поцрнеле а неке су опет узеле све дугине боје на себе.
Ипак је и даље остао велики број белих оваца, не знајући шта даље да ради Злорис је под лукавим наговорима демона помоћника које му је послао сам Ђаво спровео један паклени план, односно временом је зелену и плодну травицу коју су овчице пасле кратио и отимао, затим је изворе пресушивао или загађивао воду да немају одакле да се напајају и још много тога ускраћивао белим овчицама.Док су шарене овце пиле најквалитетнију воду и пасле обиље најзеленије траве, дичећи се тако и наговарајући беле овчице да промене своју боју уколико и оне желе да уживај у изобиљу. Али увек има неко али, јер беле овчице нису биле тако наивне, није им било први пут да имају оваквог газду и видели су како пролазе они који промене боју, тако да су трпеле и ћутале једно време.
Време је текло и наследник Злорис је бивао све гори према њима и онда су једног дана гладне овчице изашле на улицу да се обрачунају са оним који треба да их чува и храни, и не сањајући да он заправо ради на томе да њима буде што лошије и да саме понуде своје напаћене душе злим творовима.Али на улици су имале шта да виде, Злорис је против њих на улице извео читаве војске црних оваца наоружаних и спремних на покољ.Најхрабрије овчице су пржале неки отпор , неке су у међувремену промениле боју а неке овчице су доспеле у казнене торове. После слабашног бунта на улици Злорис је био принуђен на драстичније мере фарбања оваца. Неким овцама је било ограничено кретање, једном делу оваца је одузета имовина, неке овце су кажњаване без разлога а већини оваца је било забрањено испуштање гласова.Овце су биле у очајној ситуацији, без зелене травице са загађеним изворима , без наде у будућност свакодневно су гледале како шарене овце уживају и Злориса како пред камерама прича о унији као о једином спасењу, продавајући делове имања и овце које ту живе, па чак дајући унијатима да се лично обрачунавају са најрабријим овцама и овновима тамо негде у трећем свету.
Србистан је полако али кришом отварао своје границе за неке друге овце, зле и црне, које су надолазиле и убирале све благодети белих овчица.
Овчице су пар пута покушавале да се некако изборе за своју земљу да не буде продана , да је отму из руку злог наследника, али свака њихова побуна била је угушена и поражавајућа.Све док једног дана нису одустале и пустиле да време учини своје, опет надајући се помоћи других белих овчица које су побегле пред Злорисом и његовим злим претходницима, али помоћ није стизала а времена је бивало све мање и мање .
И сад смо ту где јесмо ми беле овце седимо и чекамо , времена нема а земља се смањује , Борис или Злорис нас све вуче за нос ка Унији која се из дана у дан урушава сама од себе, кад је распродао и земљу и капитал остали смо ми, препуштени на милост и немилост.Тужно и очајно а и прилично депресивно звучи ова прича али треба имати у виду неколико ствари пре него што било ко дигне руке и од Срба и Србије а то је да су се границе наше земље увек померале и да смо их увек враћали , да смо ми народ који није прављен по калупу већ јединствен и непредвидљив и треће сви мирујемо а има једна пословица коју би баш Борис Тадић требао да зна и то је оно о чему треба и да мисли : Тешко Краљу чији народ заћути!
Тако узмимо да смо ми гомила белих оваца, коју је заједно са имањем званим Србистан наследио један Злорис. Стицајем околности , али не случајних неколико година пре тог несрећног наследства на Злориса је набасао сам Ђаво , тајанствени власник две трећине света а можда и већег дела.Приликом тог сусрета Злорис је сазнао за своје наслеђе и успео да га прода неколико пута пре него што је постао званични власник истог, али поред наследства продао је и народ и земљу и оно најважније сопствену душу.
Коначно када је дошао дан преузимања , Злорис је преузео имање Србистан а белим овцама је почело одбројавање. Међутим ту су већ почели да се јављају проблеми. И сам ђаво а и Злорис су уведели да су им у рукама врло непослушне беле овце , ни мало укалупљене али зато доста несташне.
Тако Злорис није могао истог момента да се повуче и остави своје овчице на милост унијатима већ је добио нови задатак фарбање оваца.
Иако неуклопљене, један део оваца који је одмах по његовом доласку посивео а после извесног времена је попримио боје свог измењеног менталитета, неке су поцрвенеле, неке пожутеле, неке поцрнеле а неке су опет узеле све дугине боје на себе.
Ипак је и даље остао велики број белих оваца, не знајући шта даље да ради Злорис је под лукавим наговорима демона помоћника које му је послао сам Ђаво спровео један паклени план, односно временом је зелену и плодну травицу коју су овчице пасле кратио и отимао, затим је изворе пресушивао или загађивао воду да немају одакле да се напајају и још много тога ускраћивао белим овчицама.Док су шарене овце пиле најквалитетнију воду и пасле обиље најзеленије траве, дичећи се тако и наговарајући беле овчице да промене своју боју уколико и оне желе да уживај у изобиљу. Али увек има неко али, јер беле овчице нису биле тако наивне, није им било први пут да имају оваквог газду и видели су како пролазе они који промене боју, тако да су трпеле и ћутале једно време.
Време је текло и наследник Злорис је бивао све гори према њима и онда су једног дана гладне овчице изашле на улицу да се обрачунају са оним који треба да их чува и храни, и не сањајући да он заправо ради на томе да њима буде што лошије и да саме понуде своје напаћене душе злим творовима.Али на улици су имале шта да виде, Злорис је против њих на улице извео читаве војске црних оваца наоружаних и спремних на покољ.Најхрабрије овчице су пржале неки отпор , неке су у међувремену промениле боју а неке овчице су доспеле у казнене торове. После слабашног бунта на улици Злорис је био принуђен на драстичније мере фарбања оваца. Неким овцама је било ограничено кретање, једном делу оваца је одузета имовина, неке овце су кажњаване без разлога а већини оваца је било забрањено испуштање гласова.Овце су биле у очајној ситуацији, без зелене травице са загађеним изворима , без наде у будућност свакодневно су гледале како шарене овце уживају и Злориса како пред камерама прича о унији као о једином спасењу, продавајући делове имања и овце које ту живе, па чак дајући унијатима да се лично обрачунавају са најрабријим овцама и овновима тамо негде у трећем свету.
Србистан је полако али кришом отварао своје границе за неке друге овце, зле и црне, које су надолазиле и убирале све благодети белих овчица.
Овчице су пар пута покушавале да се некако изборе за своју земљу да не буде продана , да је отму из руку злог наследника, али свака њихова побуна била је угушена и поражавајућа.Све док једног дана нису одустале и пустиле да време учини своје, опет надајући се помоћи других белих овчица које су побегле пред Злорисом и његовим злим претходницима, али помоћ није стизала а времена је бивало све мање и мање .
И сад смо ту где јесмо ми беле овце седимо и чекамо , времена нема а земља се смањује , Борис или Злорис нас све вуче за нос ка Унији која се из дана у дан урушава сама од себе, кад је распродао и земљу и капитал остали смо ми, препуштени на милост и немилост.Тужно и очајно а и прилично депресивно звучи ова прича али треба имати у виду неколико ствари пре него што било ко дигне руке и од Срба и Србије а то је да су се границе наше земље увек померале и да смо их увек враћали , да смо ми народ који није прављен по калупу већ јединствен и непредвидљив и треће сви мирујемо а има једна пословица коју би баш Борис Тадић требао да зна и то је оно о чему треба и да мисли : Тешко Краљу чији народ заћути!
Нема коментара:
Постави коментар