СПИСИ СВЕТОГ СИМЕОНА

Стефан Првовенчани: Сабрани списи

Живот Светог Симеона

Живог светог Симеона није сачуван у оригиналу. Постоји само један целовит препис, из друге деценије XIV века, у зборнику који садржи још патерик, синаксарско Немањино житије (И редакција) и спис о дванаест петака. Тај се зборник данас чува у Паризу, у Националној библиотеци (Библиотхèљуе Натионале), под сигнатуром Цод. Славе 10.

У другом препису, начињеном четрдесетих година XV века, текст није потпун - садржи само првих тринаест глава (од укупно двадесет колико их има дело). Осим тога, он је местимично мењан и допуњаван. Ипак, овај текст показује се корисним при разјашњавању неких нејасних места у париском рукопису. Овај препис начинио је Никон Јерусалимац 1441/42. године и унео га у зборник начињен за Јелену Балшић. Тај се зборник данас чува у Архиву САНУ, у Старој збирци, под сигнатуром 446.

Занимљиво је да је био сачуван и један кратак одломак из Живота светог Симеона, на листу истргнутом из неког рукописа XV или XVI века. Са посебним насловом: "а ово су имена градовима које разруши свети и преподобни господин наш, Симеон мироточац" (превод на савремени језик) на другој (версо) страни тога листа био је исписан текст VII поглавља из овог дела (опис Немањиних освајања). Очигледно је, јер нема свршетка, да се текст настављао и на следећем листу. Тај је лист доспео у руке Ватрославу Јагићу. Он је објавио текст и са прве (рецто) и са друге (версо) странице, у XXIV броју Архива за словенску филологију (Арцхив фüр Слависцхе Пхилологие), 1902. године. Касније је тај лист изгубљен.

* * *

Живот и дела светога и блаженог и преподобног оца нашег Симеона, који је био пређе наставник и учитељ, господин и самодржац отачаства свога, све српске земље и поморске

Владико, благослови!

I

Дођите, о христољупци, и видите како се на нама земним открила дубина божјега милосрђа!
Онај који од саздања свега света милује пали род људски,милосрђем светога својега Духа, унапред објављиваше пророчким устима оно што ће бити, као што рече пророк: "Речју Господњом небеса се утврдише, и у даху устâ његових сва је сила њихова. Јер пророци, проричући, утврђиваху свет му створени Духом његовим светим да верује у Свету Тројицу и у једно божаство, па и о доласку његову који ће бити.
Јер је свеубилачки ђаво насејао штетну плеву и укоренио је у срца њихова, и одвратио их од Творца својега, да служе глухим кумарима, па их је, штавише, довео и до писања њихова^, да их рине на дно скровишта адових. А они, очајањем обузети, мишљаху да Творац наш неће потражити створење руку својих, јер и пророци у аду говоре: "Да ли ће доћи наш избавилац да нас избави или ко други?"
А Он милосрђем својим не задоцне, по пророштву које прорече Давид Духом Светим: "Сићи ће као дажд на руно и као капља која капље на земљу." Јер, уистину, сиђе и усели се у утробу женску онај који се не може сместити ни на небесима. Ко је ова жена? Ово је жена о којој пророк рече: "од корена Јесејева, жазао који је никао из слабина Давидових" и, просто рећи, чиста и пречиста и безгрешна и увек девојка Марија, мати Христа Бога нашег, Царево покојиште, из које неповредно прошавши сачува је затворену, као што рече пророк: "Светлост засја онима који седе у тами и у сенци смртној. И у дане његове засијаће правда."
Јер, у истину, светлост засја доласком његовим онима који су у аду, не само светим пророцима који су у аду, него и нама који смо сагрешили ради преступљења нашега прадеда Адама.
Јер нас најпре обнови крштењем својим, водом и духом,а потом нас искупи пречистом својом крвљу, и све народе скупи под једно божаство, и под једну власт и у једну веру.
Штавише, и онима који га љубе даје преизобилну и богату милост своју неисказаним својим милосрђем, и висином својега божаства хоћаше земноме јестаству придодати од небесних силв, изабрав по сазнању неке за свете мужеве, другима, према трудима њиховим, дајући венце,а неким да, од рођења матерв њихових,буду земаљски господари као угодници његови, који се не старају само за земаљске власти, него који угађаху Господу, чинећи му по вољи са страхом, па и са слободом. Међу њима беше и овај мој господин свети хранилац, угађајући Господу, желећи да ужива блага у дому Господњем"Јер насађени у дому Господњем", пророк рече: "процветаће у дворовима Бога нашега", што не погреши

II

Зато ћу, у Господу Богу светитељи, јерарси, јереји и чрнорисци, пријатељи и браћо моја, ја Стефан, недостојни, грешни, и који сам био тужан пред одласком његовим, који сам рођен па и васпитан од њег, испричати рођење и живот и врлине овога светог господина својег.
Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу.А он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитија.
И вољом божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дете, које ће божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у месту по имену Рибница.
А како су у земљи тој и латински јереји, то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење.
А кад се вратио отац његов у столно место опет се удостоји да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму светих и свеславних и врховних апостолâ Петра и Павла  идући за владиком својим пастиром Христом, као што Писмо каже: "Сисао си млеко из обеју дојки", тј. извршилац је Старога и Новога завета.
Док се тако хранио у благоверју и богочашћу родитељв својих, родитељи његови пажаху на дете, не знајући божје тајне и пучине милосрђа која ће бити на њему - да ће он царовати над земаљскима и да ће се на небесима настањивати са анђелима.

III

А кад је одрастао до младићства,и примио чест отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке, увек противни ђаво не престајаше наносити напасти Праведноме, и ожалошћаваше га браћом његовом, а не знађаше, безумни, да се за трпљење напасти троструки венац плеташе на глави Праведнога.Јер на гнев због преваре не помишљаше него, одвргав злобу ђавољу у нападању браће његове, стараше се како ће угодити Господу и творити пред њим угодна дела.
А кад чу богољубиви цар Манојло из Константинова града о изврсној чистоти и смерности и кротости овога незлобивог, приближив се нишевској страни,желећи га видети, посла по њ да дође на виђење.
И он, похитав, дође к њему.
А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га. И, задивив се мудрости овога јуноше, одликова га царским достојанством и различним даровима. И, одвојив му од своје земље, даде му звану Дубочицу,говорећи:
- Теби буди и потомству твојему по теби у векове, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима мојим по мени.
И томе, браћо  нека се не почуди ум ваш што га цареви љубљаху царском љубављу и што му множаху почасти и дарове. И други га владаоци марљиво слушаху, јер га вишњи Господ Исус Христос љубљаше.
О драги, нека је знано свакоме створу да онима који љубе Бога свим срцем све полази за руком.⁾ Јер, иако овога Светога љубљаше цар, и он гледаше царске љубави, срце се његово распаљиваше божанственим огњем како ће угодити Господу и градити храмове угодникв светих.
Дошав, нимало не задоцнев, поче журно зидати у отачаству својем, у Топлици, храм пресвете Богородице, на ушћу реке по имену Косаонице. И украсив га свима правима црквеним, установи у њему чрначки збор са часним и богољубивим подружјем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по сваком делу и о чрницама које установи у том манастиру светом. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм пресвете Богородице, предани јој овим нашим светим господином. Јер о овој речи мудри: "Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгог камења." Земаљски мисле о бисеру и камењу. Трошни су камен и бисери, а пророк мисли на онога који је пун добрих дела, као бисера и драгога камења. На то се и она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега.

IV

И опет овај наш господин свети, не могући зауставити срца свога, распаљен Христовом љубављу, поче зидати храм светога архијереја и чудотворца оца Николе, близу Свете Богородице, тик на ушћу реке Бањске.
И док је ишао бос, ради речи Господа нашега Исуса Христа, коју рече: "Сваки који се узноси, понизиће се, а који се понижава узнеће се", и док је зидао храм светог чудотворца и брзога у бедама помоћника Николаја, опет браћа његова, подстицањем ђавољим и злом ревношћу и љутим гневом обузета, дођоше да ожалосте Светога, говорећи:
- Шта радиш то, не договорив се о томе с нама, што ти не личи да радиш? А он, погледав на њих с кротошћу и с осмехом око усана, говораше:
- Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени. Него просите у Господа Бога мојега многе дарове и милостиње велике и некварежне, да их свако од вас прими.
И сврши храм Светоме, и установи у њем правило о чрнцима, како да славе Господа Бога непрестано.
И живљаше, захваљујући Богу и Пресветој и светоме архијереју и чудотворцу Николају - док не стиже ревност ђавоља, и већ ригаше змија своју злобу Јер се договорише с најстаријим од браће његове, који је тада владао овом српском земљом,и, дозвавши овога целомудреног и светог мужа, ухватише га, и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту, као што некада браћа вргоше у ров прекрасног Јосифа, не разумевајући, безумни, промисла Владичина, који ће бити: да ће неповређени од беда бити они који верују у њ. И тако, ради правде и чистоте, изведе Јосифа из тамнице, и постави га за господина дома Фараонова и за кнеза свега имања његова.
И овога опет, због кротости и правде, и дивне смерности, и због свих добрих обичаја, Владика премилостиви руком својом крепком и мишицом високом изведе из камените пећине, и узведе га на престо отачаства његова и подиже га за господара великога свему свету.
Као што рече Јосифу да научи кнезове своје као и себе, и да старце своје умудри, тако и овај пресјајни и крепки свети муж однегова чеда своја у благоверју и чистоти, и сабра пропалу земљу своју, ограђујући је крстом Христовим, и кнезове своје научи разумно, и старце умудри, шаљући захвалност и хвалу своју Владики свих у Творцу.
Док је тако седео у пећини,с тугом у уму свом, са срцем подвижним, мољаше се светоме и великом мученику Христову и страстотрпцу, и војнику непобедном Ђорђу, овако говорећи:
"О страстотрпче, свети мучениче Христов Ђорђе, који си Христа ради претрпео страдања, муке и ране различне без броја, иако у великој беди и на точку растезан, призиваше Владику свога, Господа свога Исуса Христа да дође на избављење, и на исцељење, и на утеху твоју. Јер ти, који си своје клање гледао, као јагње Христово, говораше незлобно: 'Прими Господе прошење моје, и који буду у беди и невољи, или у тамници, или на мору, па призову именом мојим твоје човекољубље, ради неиспитанога милосрђа твојега милостив им буди, Господе."
"И услиша Владика молитву твоју и прошење твоје испуни према достојним трудима твојим. Јер, уистину, достојан ти би, страстотрпче Христов свети, угодив Владици својему Христу. А ја се грешан и недостојан јављам Господу. Јер с каквим очима ја, омрачени, смем погледати на небеску висину, или с каквим ћу уснама призвати Оца страшног и тебе, свети?
"Него, смилосрдовав се, страстотрпче Христов, на мене, невољна и бедна, похитај Владици својему, Исусу Христу, који је обећао испуњавати ти прошења, да ме избавиш сада из муке ове и од узв које ме стежу, именом твојим светим, да ти послужим, Свети, за све дане живота мојега, до последњега даха мојега, на који начин буде угодно висини страдања твојега, милошћу и милосрђем онога који те је прославио и венчао у свем свету, Христа, на све векове, амин!"
Чу страстотрпац Христов молбу овога светог мужа, господина ми, и испуни све што је просио у њега, па овај свети господин мој поче хитно, нимало не задоцнев, зидати храм светога и преславног и великог мученика Христова, Ђорђа, с ревношћу и љубављу, и сврши га, призивајући брзога свог помоћника, и, украсив га сваком лепотом и свима изврсним потребама црквеним, установи правило о чрнцима, како ће непрестано славити светога и у невољама заштитника, страстотрпца Ђорђа.

В

И разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише наговором сотонини  у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја искорене, али које не послуша Бог. И, најмивши грчке војнике, Фруте и Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на место по имену Пантин.
А он, подигав очи и руке своје к небу, вапијаше к Владици својему из дубине срца и ка страстотрпцу Христову, Ђорђу:
"Суди, Господе, онима који ме нападају, и успротиви се онима који се боре са мном."
"Узми оружје и штит,и стани на помоћ мени!"
"Затвори пут онима који ме гоне!"
"Реци души мојој: Спасење твоје ја сам!"
И узев знамење животворнога крста и копље дано му од Владике, иђаше са смелошћу насупрот многим народима.
А када је био близу града по имену Звечана, на којем беше сазидана црквица светога и преславног мученика Христова Ђорђа, изабрав једнога од правоверних својих јереја,¹⁰⁾ посла га да твори обноћну молитву, и опет литургију, сву ноћну и дневну службу по реду. А кад је овај заспао од труда, дође свети брзи помоћник, и презвитеру се јави у војничком лику. Јереј га питаше:
- Ко си, господине?
А он рече:
- Ја сам слуга Христов, Ђорђе, који идем на помоћ господину твојему да победим и непријатеље његове.
Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну.Божјом помоћу и светога и преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене народе, и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље.
Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води, да се збуде реч пророка Давида: "Ров изри, ископа, и упаде у јаму коју начини." И, уистину, обрати се болест на његову главу, и на теме његово његова неправда сиђе.
А кад се Свети врати у државу своју, на престо отачаства својега, живљаше захваљујући Господу Богу нашем Исусу Христу и пречистој његовој и непорочној матери увек деви Богородици и светоме чудотворцу и брзоме у бедама помоћнику и архијереју Николи, и овоме светом и великом страстотрпцу и у борбама браниоцу мученику Ђорђу, који га сачува и укрепи ничим неповређена од противникв, и вршаше преизобилно дневне и ноћне службе пред Господом.

VI

Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му:
- Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и овим светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој.
А овај пречасни свети мој господин, ни мало не задоцнев, одмах призва свога архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с игуманима својима, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима сабранима:
- Дођите и видите, оци и браћо, ако сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола.
- И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство, што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше свети и богоносни оци: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?", рече: "Арије, безумни, који Тројицу пресече." Тако и ови безумни иду за учењем његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с њим, триклетим, на дно скровишта адових.
И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од велможв његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере њихове, и, правци к ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му:
- Господине, господине мој, ево видим како твоја владавина испитује о овој мрској и одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине.
А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи:
- Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем.
Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.
Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.
Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.
И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек на веке векова. Амин.

ВII

После овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао своју, и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју.
Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града, по имену, Средца, и разруши га и опустоши до краја.
А кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможв, и народа свога.
Придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим.
И живљаше узахваљивању Богу и у молитвама дан и ноћ.
Победи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабно носећи пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима.
Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар.
А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас.
Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.

ВIII

А када је све ово било свршено божјом помоћу, овај мој свети господин, увек имајући у срцу свом неисказани страх божји, поплашив се приче, говораше:
- Да се како на мени не испуни реч из приче Владике мојега коју рече: "Некоме богату човеку прероди њива, и помишљаше у себи, говорећи:разорићу житницу моју и већу ћу сазидати, и сабраћу жита и сва добра оја, и рећи ћу души мојој: душо, имаш много добра за све године, пиј и једи, и весели се", и остало.
- И, почекавши, у невреме постићи ће ме она реч на крају коју рече: "Безумниче, ове ћу ноћи извадити душу из тебе и ово што спреми коме ће бити?"
- О, тада, тада, браћо, ко ће отрпети или схватити оно грдно и страшно судиште његово., или гнев неодољиви који ће бити на нама грешнима? Или ко ће тада призвати страшног и грдног судију на помоћ себи, не учинив милости и преступив заповед творца својега, као ја грешни?
- Али, Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу својега, јер су, ја знам, безакоња моја, уистину, велика, и пред тобом су увек неутајена, Господе.
- Зато износим као почетак у срцу мојем: да трпети и да се боји имена твојега светог.
- По апостолу Павлу говорим: "Ви који имате жене да сте као они који немају, чувајући се у чистоти и у заповедима Господњим."
- Зато и ја, грешни, дајем ти пречисту и неоскврњену матер твоју као јамицу мојег тврдог заступања и чуварку, ради имена твојега светог, да се због тебе одвајам од спреге са женом својом, и стављам тебе Владико мој, Исусе Христе, за вођа и храниоца старости моје и наставника на путу, којим идући и славећи име твоје, нећу се спотаћи.
- Назидаћу и храм пречисте и пренепорочне матере твоје добротворке, и ту ћу ти испунити завете моје, које изрекоше уста моја.
И поче зидати храм Пречисте у Ибру, на реци по имену Студеници.
И док је све ово радио, увек и непрестано слаше молбе Господу и Богу и Спасу нашему Исусу Христу и пречистој матери његовој, и, штавише, угодницима његовим светим слаше дарове, почев од велике цркве Господње у Јерусалиму и Светога Јована Претече, и у Риму цркви светих и свеславних врховних апостолâ Петра и Павла и Светога Теодосија у пустињи, и светога архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом Бару и преславне и увек деве Богородице у Евергетиди у Константинову граду, и светога архистратига Михаила у граду званом Скопљу, којему и храм подиже у месту том, и светога великог мученика Христова Димитрија у граду солунском, и светога и великог мученика Пантелејмона у граду Нишу, и којему и храм сазида ту.
Вапијаше непрестано, дан и ноћ, овако говорећи:
"Свети Христови предстатељи и арханђели, пророци и апостоли и мученици и јерарси и предостојни оци и пустињаци и чрнорисци и пречасне деве, молитве своје излијте пред владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан страшнога суда и грозног испитивања, онога дана и часа, него да ми буде милостив, тих и утешан, због молитава пречисте своје матере и ваших, свети, и да ми дв да, пребродив животну буру, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и да видим светлост моју незаходну и Господа и Спаса и Бога мојега, цара Исуса Христа, који је у светињи хвала Израиљева.
"Јер пророк рече: 'На те се надаше оци наши, и не постидеше се, на те се надаше, и спасли су се,' Зато, Господе, и мене бедна, који се надам на милост твоју, не остави; који је сагрешио, не одбаци, и милуј, Спасе, твар своју да, одбацив красоте овога света иде за тобом, хвалећи и славећи свето и безлобно име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сад и у век, и на веке векова."
Ове молитве чинећи из дубине срца, веселом душом труђаше се о храму Пресвете, старајући се о њој да се скоро сврши.
А кад гледаше подизање храма Пресвете, овај мој господин свети, верујте ми, о господо и браћо, да сам видео како се његов ум диже у висину као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима, чији, уистину, постаде прави грађанин.

IX

Гледајући сва ова добра дела господина ми светога, син његов млађи, уистину целомудрени младић, живљаше неодступно, веселећи изврсним разумом оца својега и матер, као што писац прича говори: "Син премудар весели срце оца својега и матер", и остало.
Помишљаше у себи, говорећи:
"Господе Исусе Христе, спаситељу наш, наставниче заблуделим, оче истините светлости, једночедна речи очева, вођо старих, утврђење младих, привуци моју младићку слабост у вољу истинитога твог разумевања да, претекав, испредњачим на путу овом, којим се и господин мој, овај свети мој хранилац, труди ићи.
"Јер ти знаш, зналче срца, Господе Исусе Христе, да овај свет не заволе душа моја, ни оно што је у њему. Зато, Господе, не погуби душе моје с нечастивима и са светодршцима овога века, него, умилосрдивши се на мене, недостојна, похитај да ми испуниш јеванђељску реч, коју пречиста и нелажљива уста твоја, Господе, рекоше: 'Онај који остави оца својега и матер, и куће царске, и власти имена мојега ради, стогубо ће примити и вечни ће живот наследити.
"Зато у руке твоје предајем ти дух мој, и припавши ти незадоцњено, идем за тобом, Творче мој!^"
И, узев

крст свој, одмах изиђе неопажено.
Када је приметио један од слугу његових да га нема, јави господину светоме и пречасној, говорећи:
- Господо моја, син ваш млађи, кога сте ви однеговали, отпутова из овога света.
А они, тргавши се од ужаса, говораху у себи:
- Да ли ће бити овај или други?
- Да ли је од нас отпутовао драги васпитаник наш?
- Да ли ће нам нанети тугу и жалост?
- Да ли ће се овим збити на нама искушење Јовово, као што искуша Господ праведнога Јова?
- Али је ипак Јов био праведан, кога и Господ сам послуша правде његове ради?
- А ја како ћу сада започети плач, не сазнав о животу драгога ми васпитаника, зашто ли и како отпутова?
- Да, умножавајући тугу због њега, не разгневим како незлобнога Владику мојега?
И посла у све земље своје славне своје велможе и кнезове своје да потраже дечка овога. А они, обишавши земље и места, нађу га да се уселио у Свету Гору, у манастир преславне и пресвете Богородице, по имену Ватопед, да је примио апостолски и анђеоски лик.
И кад се вратише, одмах их известише о свем шта је било, како га нађоше и шта видеше. А он, седећи у тузи и, саслушав све што су говорили, отпусти их. И устав с престола својега, и подигав руке у висину небеску, вапијаше:
- Захваљујем ти, владико, Господе Боже мој, Исусе Христе, милостиви Господе, човекољупче, што си ме удостојио да на данашњи дан видим почетак пута спасења твојега, а они који у истинити разум долазе, незаблудно живе.
- Зато, дакле, о душо моја, прени и потеци покајању, јер те Владика твој зове. Јер овим псалмом показа ти пример, говорећи: "Из уста младенаца и одојчади свршио си себи хвалу." Зато се не лени. зар не видиш младе који траже оно што им је потребно и који ти предњаче?
- Не обзири се опет као жена Лотова, не обзири се на красоте светске, које убрзо ишчезавају, да ти се не случи по причи, као ономе богаташу, него се умили Господу, и сети се свога обећања, јер се време већ приближује, јер секира већ лежи при корену дрвета, и забелеше већ њиве, разумје: жетва је. Женик је на вратима а ти ниси готова. Чувај се да како не останеш с ону страну куцајући. Јер чуј, још Христос говори: "Дођите к мени сви који се трудите и обремењени, ја ћу вам дати мира", и друго.
- Да, устани, дакле, устани, и труди се у игу благоме Христову и бремену лакоме, да ти отвори Христос двери царства својега!

X

Кад је свршио молитву ову, призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике, па им говораше:
- Светитељи, пријатељи и браћо моја!
- Нека вам је знано да из младости моје жуђах пламеном срдачним да идем за заповедима Владике мојега, и не хтеде Господ мој. А сад приспе време да се оно што се започе одавна и сврши.
- Јер ево, свет мој дарујем ономе који је остао међу вама да влада на престолу мојем, благословив вам га благословом, као што Бог благослови Јовове наследнике, да господује међу вама непокретно.
И, устав с престола својега, предаде му га са сваким благословом.
А светитељу рече:
- Приступи и сврши молбу моју.
И прими часно из руке његове анђеоски и апостолски лик са Богом састављеном му женом својом.
И назва се калуђерским именом Симеон, а пречасну назва Анастасија.
И дође у пресвету Богородицу у Студеници. И остаде ту, живећи са часним чрнцима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, никако не ленећи се.
И посла пре њега отишломе васпитанику, названоме Сави монаху, у Свету Гору, извештај с речима:
"Знај, о љубимче Христов, што просих и што жељах, што тражих из све снаге своје, из све душе моје, смилова се на мене Творац мој, не по мојим Безакоњима, него по премногој и неисказаној милости својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах — часнога његова анђеоског лика
"Радуј се и ти због мене, и моли се о мени Владици својему, што ме, недостојна, ако и у дванаести час, удостоји ући, да се с тобом јавим, као радник винограда Христова, да примим награду своју."
Обрадова се духом названи Сава, и множећи умножи молбе своје пред Господом својим, и, дав хвалу са сузама пречистој Владичици Богородици, рече:
"Захваљујем ти, Господе, што ниси оставио оне који те траже и који се надају да те и труде се имена твојега ради."
И написа му писмо:
"Греди, господине мој, присни слуго Владике мојега,
"греди пречасни!"
"Господ твој чека те, и спремио ти је сваки стан. Јер се неће постидети они који се надају на њ.
"Уђи у радост Господа својега, јер онима који га љубе све ће ићи на добро."
Примив речи ове мој господин свети, похита и, узев крст вој, пође за Христом, брзо текући к жељеноме.
И, дошав, одмах се усели у храм пречисте Богородице Ватопедске.
И, сабравши се ту, живљаху у радости душевној, у појањима и бдењима, у часним молбама дан и ноћ.
Прота, и сва браћа светогорска, и часни игумани, и сва браћа, и пустињаци, дођоше да га походе, и клекнувши један пред другим, љубљаху се са сузама, и говораху с њим о красоти душевној, а он их испитиваше о животу њихову и правилима калуђерским.
И дивљаху се и, чудом ужасавани, говораху у себи:
- Да није изабрао милостиви Владика и пресвета његова мати ову Свету Гору за уточиште калуђерског живота, не би ни овога Светога привео к нама, који је оставио царство своје и славу своју. Али га истинито заволе Господ и Бог наш, да истинито праведноме нам удеоничару покаже место ово свето.
"Него слава ти, Господе Исусе Христе, који твориш оно што је страшно и преславно, како си изволео. Хвалу ти одајемо за сва добра твоја која бивају у ове дане, јер овај свети, пошто најпре пусти своју леторастао, као дар непорочан и жртву пријатну, и сам, потрудив се дође^"
- О милосрђа Владичина, о неисказане дубине човекољубља ти, које се види међу нама!⁽²³⁾ Јер, уистину, разумесмо како Господ Бог наш и Пречиста походи ово место свето и нас који станујемо у њему, јер нам донесе хранитеља нашега.⁽²⁴⁾
Јер, кад дође овај мој господин свети, све манастире, од великих па до краја њихова, ни једног не остави од њих, него сваки од њих обдари свакојаким даровима по достојању њихову, и у свима њима ужеже светилник и братство своје у њима остави, које је и до данас.

XИ

После овога нашав пусто место, звано Хиландар, увођења пресвете Владичице наше Богородице у цркву,⁽¹⁾ посла овај свети и пречасни старац, са названим ава⁽²⁾ Савом, сину, којега остави у отачаству свом да влада свом земљом српском,⁽³⁾ да им пошље довољно потреба на подигнуће и обновљење храма Пресвете, говорећи му овако:
"О драго чедо и слуго Христов, знај ово! Ако су те Господ Бог и Пресвета, с благословом мојим, оставили да владаш у том месту,⁽⁴⁾ пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведења пресвете Богородице, по имену Хиландар.⁽⁵⁾
"Не лени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш,⁽⁶⁾ да се сазида храм Пресвете у спомен мој у земљи овој, и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до века.
"јер ти си ктитор овоме, као што и пређе писмом предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Благодатнице у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и породу твоме по теби.⁽⁷⁾
"Помињем ти, чедо, пророчку реч, коју рече: 'Покори се Богу и умоли га, и даће ти по прошењу срца твога'.⁽⁸⁾ 'Откриј пут твој, и он ће учинити, и изнеће као светлост правду твоју.'⁽⁹⁾
"Зато не доцни, нити спавај, него се труди да, испунив ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело."⁽¹⁰⁾
А овај син његов, примив посланство и писмо господина свога светог Симеона са свим срцем и радошћу великом, и, устав с престола својега, паде ничице на земљу и са сузама говораше:
- Захваљујем ти, Владико Господе Боже мој, Исусе Христе, што си дао мени, недостојноме слузи твојему, да идем за делима некадашњега храниоца мојега, који се старао да отхрани земно ми тело, који се и сада, иако се одстранио од мене, увек и непрестано стара о души мојој и упућује ме на пут свој, да идем за делима његовим.⁽¹¹⁾ Јер, уистину, прави и истинити слуга твој је онај који иде за твојом речју, и не гнуша се да привуче човекољубљу твојему заблуделе, отпале и блудне и грешне, као што он мене, недостојна, иако сам далеко од њега, чини удеоничарем и ктитором храмова његових светих, не по мојем недостојству, него по неисказаној његовој милости.⁽¹²⁾
- Зато шта да ти вратим или шта да ти принесем од мојега недостојанства за добра твоја која си учинио и чиниш мени грешном?⁽¹³⁾ Јер ко ће испричати или исказати⁽¹⁴⁾ величину силе твоје, или бездану ти човекољубља?⁽¹⁵⁾ Или, опет, ко ће претрпети неодољиви гнев твој који је на нама грешним?⁽¹⁶⁾ Него си обострано благ, Господе, и добра чиниш као милосрдан.
- Зато ми, дивећи се сили твојој, вапијемо ти: "Слава човекољубљу ти, Господе, у веке, амин!"
Потом, кад је дошао од њега игуман Методије,⁽¹⁷⁾ посла довољно и преизобилно дарова на основање и довршење храма Пресвете,⁽¹⁸⁾ и не само једанпут, него и за све године слаше што је потребно господину светоме, док се не сврши црква Пресвете.⁽¹⁹⁾ Не само дарове него и од своје земље одвојив даде на потпуно довршење господину светоме и чрнцима у том месту, овако говорећи игуману Методију:
- Клањајући се, реци господину мојему: тако говори слуга твој, све заповести твоје извршише се, и жеље срца твојега испунише се.⁽²⁰⁾
- Јер како бих се и каквом мишљу ја, бедни, окаљао кад не бих испунио заповести твојих?
- Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удухну дух у мене, а он ме однегова, и настави, и поучи.⁽²¹⁾ И милошћу Господа твојега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уств твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варварâ.⁽²²⁾
- Јер Петар Господу својему рече при прању ногу, који му је то некада бранио. "Не само, Господе, ноге него и главу."⁽²³⁾ Такође господине, и ја, недостојни слуга твој, непрестано ти клечим: не само ово што се приноси, него и тело моје земно дајем на оно што ти је потребно.⁽²⁴⁾
- Него, господине, заповедај и друго, све ће се свршити, јер нећу ослабети ни до последњега даха.
- Јер не прибавих ја ово, него ти, господине, све створи с помоћу Владике твојега.
- Јер оно што је било пропало поврати и растурено сабра, и јереси прогна с помоћу Христа твојега, и људе и земљу своје државе, извукав као из бездане, научи божјему величанству, да се слави име свето.
- Јер си, уистину, пастир добри, који си положио душу своју за овце своје, прогнав од њега јеретичка учења као мислене вуке.
- А ја шта сам, господине? Само послушност, гледајући твоја дела.
А он, кад је дошао Светоме и Пречасноме, би, са донесеним даровима, примљен с чашћу, па исприча све што је било и како његов драги син испуни вољу срца његова.

XII

И опет га врати свети Симеон са часним својим благословом сину својему, дав му часни и животворни крст Господњи, на ком би распет Владика грехова наших ради, који је сам, владајући, носио о врату својем и којим је побеђивао непријатеље своје, рекав:
"Овај нека ти буде чувар и утврђење, и победилац, и помоћник у борбама противу видљивих и невидљивих непријатеља, и чедима твојим на веке, и исцелилац болести телесних и ранв душевних, и земљи твојој тврдо уточиште и стена, и кнезовима твојим оштро копље, и војницима твојим штит вере и смела победа, и мир и тишина животу твојему, и да те доведе и представи непорочна Христову престолу, разгонећи силом својом пред тобом ваздушне царинике, и увек да ти помаже као Давиду и древноме цару Константину прогонећи од тебе на сваком месту бесовске пукове.
"Буди ограђен силом овога на веке! Амин!"
Пође с помоћу божјом поменути Методије игуман, и стиже у државу сина његова драгог, и дође до крајње власти његове. И чу се код престола његова:
- Иде Методије с благословом оца твојега, јер богато изли и умножи молитву и благослов теби. Сада те часним крстом ограђује.
Примив глас овај радујући се, гледаше да би се што пре наситио непотрошљива блага.
И гле, наједном изиђе као Сунце са истока, обасјавајући западне крајеве, и шаљући зраке своје у васељену и осветљујући сав свет зрацима Распетога на њему.
Јер због дрвета отпадосмо од рајске хране, а дрветом се опет удостојисмо поновнога живота.
И, устав са архијерејем својим, и с јерејима, и с часним чрнцима, и са свим клиром, са кадионицама и са свећама у рукама и с мноштвом народа, вапијаше, као некада Давид, играјући пред ћивотом у сеници:
- Идите, христоносни људи, поклонимо се животодаровном дрвету крсном!
- Дођите, православни хришћани, насладимо се неукрадљива богатства, благослова мојега господина светог. Јер ово је апостолска похвала,мученичко победно венчање, монасима утврђење.
- О триблажено дрво, на ком се распе Христос цар и Господ!
- О крсно дрво, државо царевима!
- О пречасно, многим богатећи!
- Јер тобом бисмо искупљени од клетве законске.
- Јер на теби Христос Бог наш прикова и рукопис нашега греха.
- Јер тобом се смрт умртви и ад разори.
- Јер о теби апостол Павле, хвалећи се, говораше: "Да се похвалим ничим до тобом, крсте Господњи!"
И тако, китећи похвалама као красним цветићима, са псалмима, и песмама, и појањима многим, ношаше га у цркву своју са свим мноштвом, на спремљено му место. И дивљаху се, гледајући толике божје милости које бивају на владаоцу њихову од благосиљања и сладости пречистога и преблаженог старца. И свршише службу часнога и животворног крста, и учинише празник сав тај дан, и, опет оквасив све тело своје сузама пред часним светитељима, син његов и господар својега отачаства говораше:
- Приклони, Господе, ухо твоје и услиши ме, јер сам нита и убог ја!
- Јер сам ја, Владико, слуга твој и син слушкиње твоје. И шта да дам Господу за оно што он мени даде?
- Које ћу појање да принесем твојему милосрђу?
- Којим уснама да ти хвалу принесем? Јер си умножио милост твоју на мени, Боже, и научио си човекољубљу пречаснога и преблаженог угодника својега да увек неисказаним молитвама и благословима и утврђењима не оставља мене недостојна.
- И шта да дам њему, ја бедни?
- Или шта да му принесем? Јер нисам достојан да уђе под кров страсне ми душе. Јер су блага и дарови моји трошни и нетрајни. Тебе знам, Господе Боже мој, да имаш богатство нетрулежно и благо живота.
- И тебе молим из дубине душе моје, да даш за мене, слугу твојега; као што си научио, тако и подај по премногој милости твојој. Амин!
И остаде ту игуман Светога, и прими почасти по достојању и награду према својим трудовима. И, свршив недовршено и манастирске послове, пође опет Пречасноме, радујући се и захваљујући Господу Богу Исусу Христу и пресветој Богородици.

XIII

И живљаше блажени Симеон у тишини са дететом својим Савом. И тиховаху у манастиру својем, у храму пресвете Богородице, у Светој Гори, и калуђероваху, по сваком правилу калуђерскога устава, дан и ноћ не престајаху устима, не умукњаваху појањем, идући преуским и тесним путем, заборавивши сасвим на оно што је земаљско. И, отишавши од онога што је трошно и земно и уперивши ум на небеса, телом на земљи стајаху, а умом и душом међу небеснимв борављаху, гледајући доле као самога Христа пред собом, а горе са анђелима настављајући. И исправивши живот и дела налик старих светих, начелника овога правила, налик чрнаца пречасних, и гледајући на награде трудова својих раније, труђаху се на боље, тако да и надмашише остале.
И испунише много времена у својем месту свете Богородице и увек деве Марије, док не би по вољи ономе који је саздао тела људска и који зна тајне људске, коме је у руци сваки створ животни и који својим милосрђем зна крај свакога, хотећи набоље превести триблаженог старца и дати му оправдања за труд његов, и трошење тела и за умножавање сузнога источника, и за свако вршење добра дела, да га призове к тајној трпези и да га напоји с источника бесмртнога, и да га удвори на хладовитом месту оне ливаде, да га насели у дворовима својим са онима који су му угодили, да се весели непрестано с анђелима његовим. "Јер који је човек, рече, који ће поживети, а неће смрти угледати?"
И, хотећи овога објавити као небеског човека, а земаљског анђела, потруди своју неизречену милост, и спреми лествицу исходу Пречаснога, који сам себи унапред спреми, предав Владици својему, да му је, у часу исхода његова, изнесе. Сликајући је унапред, Климакс Јован говораше: "Пењите се, браћо и оци!" Ступив Свети на њу непостидно, хиташе да иде ономе који га зове.
Јер у ово време поче Пречасни боловати И, призвав сина својега Саву, поче му говорити, поливајући сузама тело своје:
- О драги мој, приспе време одласка мојега.
- Ево напред стоји Христос невидљиво и зове ме.
- Принеси ми, чедо, матер Господа мојега Исуса Христа, да јој, као што се обећах, предам у руке њене дух мој.
- Призови ми, чедо, проту и браћу сву, да виде исход мој. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мојега и силни војници, и глас њихов и песму њихову чују уши моје.
- Похитај, драги!
И кад би принесена Пресвета, и кад се сви звани сабраше ради покоја Триблаженога, простре рогозину своју пред Светом и лежаше, очекујући долазак анђеоски.
А ови, седећи око тела његова, будући у тузи, жалећи за Светим, говораху му с много јецања:
- Не остави нас сиротв, Пречасни!
- Не лиши нас учења својега! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи?
И испунивши се многим вапајем, жалосно ридаху.
Међу њима и Сава, увек цватући различним цветом девичанства својега, плачући жалосно, говораше:
- О Пречасни, видим да се селиш Господу. Али не заборављај нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога.
- Јер како ћу поживети без светога ти лица?
- Јер какав ћу обичај примити, не насићујући се добрим пастиром својим?
- Какав ћу обичај примити при беседи душевној?
- Од кога ћу добити утеху моју?
- Ко ће ми исцелити душевну повреду?
- Умоли Владику својега да ме примиш са собом под вечите кровове. Јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!
И сви, као једним устима, рекоше:
- Сети нас се, Пречасни, у блаженом твом покоју!
А он, пригнув се, рече:
- Зашто сте обузети тугом? Почните надгробна појања.
И наједном би шум, као да се подиже место на ком бејаху. И гле, анђеоска песма невидљиво: "Слава ва вишњих Богу, на земљи мир, ва чловецех благоволеније."
И Триблажени појаше с њима на очиглед свима.
И тако предаде дух свој славно у руке Господње. И беше лице његово насмешено, имајући на себи неисказани изглед. И дивљаху се сви, гледајући то.
И опремивши тело Блаженога, са псалмима и песмама положише га у гроб. И разиђоше се сви, свако своме дому, славећи због тога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и на веке векова. Амин!

XIV

После тога, браћо осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и ранв, са жељом, с много журбе и узбуђене молбе јавих се речима:
"Господине мој, Христољупче, оче пречасни Саво, недостојанство ти моје напомиње, када ти, оставив хранитеља својега и нас, пође за Христом, тада се ја, иако бејах у тузи, гледајући на господина хранитеља, тешах оним што је корисно, са љубављу.
"После и овај мој господин свети остави мене с рођеним братом мојим, благослов и утврдив законом, да живимо, чувајући непреступно заповеди његове и вршећи оно што је заповедио у све дане живота нашега, а да пород његов живи у тишини и без метежа. Али грехова мојих ради све ово изостаде
"Јер он остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, сверепи, заповеди Господа, који рече: "Послушај оца и матер", и остало. Али, иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни, силе божје никако није било с њима, по завету и по молитви онога Светога. Али као што пророк рече: "Они сапети бише и падоше, а ми устасмо, и бисмо прави", јер се не надасмо на оружје наше, него на силу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и на прави благослов и молитву господина светога Симеона. И због тога и не погрешисмо у надама нашим. Јер, победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје.
"Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај гласа који ти шаљем из дубине срца и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојим, јер се оскврни земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменикâ^. Непријатељи наши поругали би нам се, да се није умилосрдио на нас Владика Господ наш Исус Христос, и пречиста његова мати, и молитвама овога Светога и тебе, Пречасни, сабрао нас од народв и руку иноплеменикв, и избавио нас од противникв, заштићујући нас од свакога ђавољег дела."
А овај Пречасни, не презрев мољења мојега, потрудив се са сваком хитњом, и скутав мошти Светога, и узев са собом христољубивих и изврсних стараца из Свете Горе на хвалу и захваљивање Светоме, посла нам писмо с речима:
"Посланство твоје примив с љубављу и молбе твоје не презрев, мошти твојега Светог које желиш, носим и сам путујем с њима и с часним чрнцима светога места овог, у којем изволе живети господин свети.
"Зато се, драги, спремај на сретање његово."
А ја, грешни, иако не могући подигнути главе своје од мноштва безакоња мојих, чувши речи ове Пречаснога о светим моштима овим, да су донесене, уздахнув од срца и преклонив колена своја на земљу, са сузама слах молбе, овако говорећи:
"Благословен јеси, Господе Боже отаца наших, Аврамов, Исаков и Јаковљев, који праведнике љуби и мољења грешних не презире, јер не презре и унижене молбе мене, грешног, и донесе светило отачаства његова, просвећујући све крајеве српске земље."
И одмах, журно сакупив архијереје своје и јереје и чрнце, изиђох му на сусрет. И, сретавши мошти свете, учинисмо обноћну молитву на том месту, са псалмима и песмама, и, појући ту надгробна појања с кадилима и пријатним мирисима, допратисмо их до спремљена му гроба у пресветој Богородици у Студеници, који сам себи спреми. И положисмо их часно у гроб с хвалама, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

XV

Мину мало времена до дана престављења његова и сабрасмо се сви, чинећи празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од младости његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином светим на нама, слугама његовим.
И источи рака његова миро чудна и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна, и, просто рећи, прогонећи бесне духове. И не само једном, него и у све часове истицаше неисказано и преславно миро отачаству својему.
Кад су игуман Дионисије и сви чрнци, који су ту, служили службу и бдење ноћно у храму пресвете Богородице, ту где леже мошти Светога, допаде неко, обузет бесом, који га мучаше по све дане, који се никако не умириваше, него га свагда бес гоњаше ван васељене, кроз горе и камење И једном, добивши нешто мало олакшања помоћу светога Симеона, обгрлив раку Пречаснога, вапијаше:
- Помилуј, Свети, мене који није очекивао спасења, и избави, Пречасни, онога који је сасвим пропао и порабоћен бесу лукавоме, који влада њиме, јер смо ми стадо отачаства твојега.
- Не дај нас бесовима на радост, него нас избави пречистим молитвама својим, имајући потом слободе к Владици!
И сви повикаше са сузама:
- Помилуј душу пропалу, Пречасни!
И одмах, умилосрдивши се, исцели га. И отиде дому својему, радујући се и славећи Бога, који је дао силу угодницима својим.
И друго дивно чудо чујте браћо! Човек неки богаљ пужаше на ногама својим, и не могаше се никако усправити, нити могаше стати на ноге своје, јер му обе ноге бејаху одузете и прегореле огњем у коленима, замало што нису сасвим отпале и не држаху се. Како су жиле биле изгореле, плазећи на рукама својим, вукао је за собом ноге своје. И, нашав га пречасни Сава, отац мој, завив га у врећу, принесе га моштима Пречаснога, просећи у њега исцељења му. Јер немоћни, чув о чудесима која бивају и исцељењима од Светога, кричаше и вапијаше, говорећи:
- Помилуј, Свети, мене који је пропузио гресима својим и који је убијен од злих разбојника, и лежи још жив. Јер као што је Владика твој исцелио пређе ослабљенога да је овај одар узео и да ходи право, тако и ти, Свети, ако хоћеш можеш ми помоћи милошћу, даном ти од Бога и Спаса твојега, Исуса Христа. Исцели ме, грешнога, као ученик прави Христа твојега
А он, Свети, који свагда милује стадо своје, исцели овога ослабљеног и учини га да право ходи. И скакаше читав ногама својим, захваљујући Светој Тројици: Оцу и Сину и Светоме Духу, и пречасноме и светом Симеону, који му је дао да ходи ногама својим.

XVI

После овога је, недостојни слуга његов, молитвама овога светог господина мојег олакшавах се од свих теретâ мојих^, старајући се о заповедима његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово.
Би завист од законопреступнога цара бугарског, по имену Борила, који је близу живео, чије се безакоње не утаји од свега света, јер, уистину, надмаша Иродово безакоње. Јер се овај диже са силом својом, узев са собом зета својега, грчког цара по имену Филандра, који је у славном Константинову граду. И узнесоше мисао своју високо да потребе отачаство Светога и да ме до краја озлобе, и, ако је могућно, и да ме прогнају из државе моје. Јер рикаху као лавови, и хтедоше да ме прогутају, и, подигавши силу, да се похвале противу мене.
А ја, видев их како иду одлучно и незадржано, свирепо и неукротљиво, до града, по имену Ниша, немајући другога помагача од земаљских сем Господа мојега, Исуса Христа, и пресвете Богородице и овога светог господина мојег, вапијах у болу срца својега:
"Владико, Господе Исусе Христе, и пресвета моја Богородице, човекољубице, ти знаш помисли и дела и немоћ худих створова. Теби износим душу моју, коју оскврних греховима. Избави ме од оних који иду да ме озлобе. Јер ме, ево, као пси нападоше, и због злобних опседа ме, и нападоше на ме силни.
"Устани, Господе, на сусрет мени и види да не реку непријатељи моји: прождресмо га. Јер ти си заступник мој и уточиште моје. Тобом се оправдавам.
"А ти, пречасни господине мој, имајући слободе ка Господу и к пресветој Богородици, не презри мољења онога кога заволе и отхрани у часном крилу твом. Не дај на радост непријатељима отачаства твојега, које стече у Господу Богу сведржиоцу. Јер знам, господине мој, да си и по смрти жив, и да стојиш пред њим непоколебљиво на веке. И пређе, у телу свом, старао си се о нама. И сад, прешав на бољи свет, не остави нас! Амин!"
И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени, у пропасти и срамоти великој.

XVII

Један одметник од истога племена, Готâ, званог и бугарског, по имену Стрез, одвоји се на запад к држави мојој, нападнут од овог злог законопреступника, брата његова. Њега примих као драгог сина, отхраних га и сачувах неповређена од најездне погибли и од убиства његова. Јер свакога дана тражаше га да огњем сажеже тело његово или да га расече на четири чести и да их повеша на путовима градским. Јер се овај мучилац веома острви, и слатко му души чињаше да пролива крв рода својега. Без броја и других људи истреби, трудећи се да земљу и море искорени помишљу својом. И, тражећи овога, пођоше на мене, доконавши зли савет, али који не постигоше благодаћу Господа Бога мојега Исуса Христа и помоћу господина мојега, Светога Симеона.
А ја, задржав га у својим рукама, са свом силом мојом, коју имам од Господа Бога мојега и од благослова Пречаснога, сећајући се благодати и науке његове да пружам руку ономе који лежи и заступам увређена, и да уведем онога који нема крова, потрудих се и отех их, и предадох му пола царства бугарског. И утврдих га у граду по имену Просек, где проживе и славне дане своје, јер подржавах власт његову и освећавах га од свих који су га нападали.
Било је то у оне дане када сам живео и држао га у љубави својој, и ради Јеванђеља светога, којим и прибавих све ово, и не помишљајући нити прозирући оно што ће бити. Али на овом се зби реч Владичина: "Добар човек из доброга скровишта срца својега износи добро, а рђав човек из рђавог скровишта срца својега зло." На њему се зби Писмо: "Угоји се и одебља", и одметну се омиљени, заборави на онога који га је у Богу васпитао и наситио свим добрима. Ђаволом наговорен, одврже се и буну подиже на ме, и поче се спремати да ми врати зло за добро, и да озлоби мене, и отачаство моје, и утврђење Светога.
А ја, грешни, сећајући се поукв господина мојега светог и не уздајући се у силу своју од почетка, него да мислим на оно што није високо, него да се угледам на понижене, јер пониженима обећа давати благодат, умолих пречасног оца својега учитеља и наставника, Саву јеромонаха, да иде и изобличи безумље овога злога свда и зло прорашће, које не насади отац небески. И овај се не олени, него отиде и изобличи злобу његову, и природа слатка и добра и медоточна учења своја да га задобије за начин људи који праведно живе и добродушних царева, јер православне цареве Господ назва хришћанима, — да врши реч Господњу и да живи у љубави, која је боља од свих жртава паљеница, које се приносе.
А овај бедник остаде несаломљив и од злобе не измени разума својега, и не послуша заповеди и учења његова, заборавив на пастира отачаства својега и представника вишњему престолу, чијим се мољењем и помоћу многе силе и силне државе сатрше. Једнако се држаше своје зле намере, не знајући, безумни, речи пророкове: "Нећу се поплашити човека, кад се обогати или кад се умножи слава дома његова. Јер кад умре неће ли оставити све?"
Одмах помоћу пресвете Богородице и силом светога Симеона, који подржава крепким дланом отачаство своје, би ово. Као што добропобедни и помоћљиви и отачаствољубац Димитрије страстотрпац прободе цара, рођака овога, и умори злом смрћу, не дајући вређати отачаства својега, тако и овај мој свети господин, помажући и чувајући отачаство своје, прободе овога злотвора. И издахну усред народа злом смрћу, и смрћу чудном, да су се сви чудили томе. И би наједном наг, оборен и непотребан. И на њему се зби: "Видех безбожника како се преузноси и виси као кедри ливански, и, прођох, и гле, не би га. И потражих га, и не нађе се место његово."
Судбе праведних су у рукама Господњим, и правда њихова живи на веке, и победа њихова над свима саблазнима које чине безакони.

XVIII

Друго дивно чудо испричаћу вам, браћо, дивна дела овога господина мога, светога Симеона. Јер се велика, и преславна, и чудна, и страшна дела чине њиме непрестано, у све дане. Јер ако ко може избројити звезде небеске и песак морски, то ће избројити и овога Светога чудеса, и благодати, и силе предивне, које учини. Јер се задивљава ум и страши све људско знање. Јер од човека је немогућно, а од Бога је све могућно.
Причаћу о овом чуду његову, које је било.
Устаде неко од грчкога рода, од царскога рода, по имену Михаило, у страни драчкој и у поморју његова острва великог, које је близу Диоклитије, и далматинске стране, и отачаства светога Симеона. И он подиже рат на мене, слугу његова, кога остави на престолу свом. И, улучив време, када сам се био далеко удаљио од те стране, узе један од мојих градова, по имену Скадар, који уистину, Далмацији припада.
Послав му, рекох:
"Остани, брате, сад. Јер Господ не остави то острво у твоју државину, него у праву државину господина ми светог, а његовим молитвама и предањем дато је мени на управљање. А ти се сети речи Претече и Крститеља Јована, који запрећује и говори да човек остане при свом и да буде задовољан својим оброцима. Буди задовољан својим, а о оном што је одувек мојега отачаства, то надајући се на Господа мојега, Исуса Христа, и на пресвету Владичицу Богородицу, и на пречаснога господина ми светог, неће се посумњати срце моје, нити ће се устрашити од твоје пакости, него ћу, штавише, викнути из дубине срца мојега:
"Благословен Господ Бог мој, који учи руке моје на напад и прсте моје на борбу. И ако ме нападне пук, неће се побојати срце моје. И предања његова нећу оставити, док не сврши душа моја. И погнаћу Господе, тобом непријатеље моје, док не погину"
И опет, обратив се, вапијах:
"Господине мој свети, дођоше народи на достојање твоје и оскврнише твоју свету цркву, слугу твога озлобише, трудећи се да твоје достојање узму. Умоли Владику твога и Господа да се врате посрамљени у нади својој. Јер си ти прибежиште моје и утврђење, и ти си који ограђујеш отачаство од свакога зла, које наилази на њ. Јер си ти поставио земље своје, и не преступи их досад нико. И сад не остави нас, који се надамо на тебе и уздамо у тебе. Јер си ти весеље наше и похвала."
Овај пречасни свети Симеон, топал у молитвама, и брз да походи, и бадар на труд, који брзо приклања божанствене уши онима који га призивају, не одврати лица свога од мене, него, као што ме је и пређе љубио, и сада ме до краја не остави.
И умоли својом молитвом светога и великог мученика Христова Ђорђа, кога узе себи за помоћника и победиоца над непријатељима, и као што Меркурије прободе нечастива мучиоца Јулиана, тако и овај великомученик, умољен господином светим, на јави такну у ребра игумана својега Јанићија, у храму свом у средини српске земље, говорећи:
- Устани, проповедај величину моју! Јер сам ја послан од Господа да убијем Михаила Грка, који је у драчкој страни.
И одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и злом смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима који се уздају у Господа и у свете угоднике његове.

XIX

Милосрђем Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и милошћу пречисте Богородице и увек деве Марије, сва су ова чуда, страшна и преславна, од светога господина мојега Симеона била на мени, бедном и недостојном и грешном, рођеном и васпитаном њиме, бедном Стефану.
Јер, гледајући његова дивна и неисказана дела, ужасавам се умом и трептим.
Јер ко ће избројити овога чудеса?
Који ли ће језик изговорити тајне твоје, изврсни свети старче?
Које ли ће се усне отворити на твоју похвалу, Пречасни?
Који ли ће разум исказати твоје величине, знојеве и труде твоје, и копњења тела, бдења и сузе твоје?
Како да те назовем, о Пречасни, ја непотребни слуга твој?!
Да ли да те назовем апостолом? — Јер више него и апостол би. јер би апостол отачаству својему, јер из дубине неверства извуче народ свој, и, показав им ново крштење, обнови људе своје силом и радом Духа Светога, који, одагнавши преласти јеретичке, славе у Тројици једнога Бога.
Да ли мучеником? — Али ко ће избројити страдања твоја безбројна, која издржа, распаљујући се љубављу Христовом, боривши се и убив до краја мучиоца ђавола, растргав замке његове и лајања до краја, сасушив тело своје уздржавањем, облив се као крвљу мученичком сузама својим и разагнав мрак тамних бесова, који се боре с нама.
Да ли да те назовем учитељем отачаства својега? — Али ти превазиђе њих, и учења њихова исправи, и оно што они не довршише, доврши, и на крају разумније учење им обнови, просвећујући сву васељену пребогато.
Да ли да те, Свети, називам војником силним? — Јер ти и огради васељену оружјем красним, даним ти од Владике твојега, и, ратовав, одагна све наше злонаравље, и српом вере твоје искорени и исече трње преварно у свету својем.
Да ли да те назовем пророком Предивни? — Али Господ вели: "Ниједан пророк није примљен у отачаству својем." — А ти се у отачаству својем јави велики заступник, пуштајући да кипи пребогато миро из раке твоје, исцељујући свако свезивање сотонино, и прогонећи бесна маштања, и лијући недужнима реке исцељења, који притичу к теби.
Да ли да те назовем становником пустињским? — Али и ти у пустињи још више процвета, подвизањем расплоди труде своје, и цветове неувехле стече, и би светилник свету, сијајући чудесима преславним.
Али, о Владико мој, о пресвета моја Наставнице, срце се моје испуњује ридања, узвика и плача многог, у недоумици мојој.
Јер какав ћу почетак показати?
Какво ће појање изрећи бедне усне моје похвали твојој, Пречасни?
Од недостатка разума мојега вапијем ти господине мој, јер сам недотупаван, и некористан усуђујем се да похвалим твоју величину.
Али, ипак, твој сам, господине мој, и твоје похвале рећи ћу ја.
Радуј се, господине мој, почетку мој и крају, и хранитељу мој свети!
Радуј се, пастиру добри, разумним овцама Христовим! Учини ме најамником пастви твојој, коју стече Владика часном крвљу својом!
Радуј се светлолични цвете, који си се наоружао силом крсном и оружјем непобедним да браниш стадо твоје од вукова, који нападају на њ у свако време!
Радуј се, учитељу Новога завета, који ниси поучавао мојсијевски, него си идући за Павлом, његова учења изврсно усадио у разум наш!
Радуј се, Пречасни, вођо старцима, и заступниче удовицама, и хранитељу сиротима!
Радуј се, младима васпитање, и сило, и наставниче набоље!
Радуј се, помоћниче у биткама!
Радуј се, победиоче непријатељских варварв!
Радуј се, лествице која узводиш чеда и људе своје под небеске кровове, и усељаваш у ливаду духовну!
Радуј се, архијерејима добри украсу и праведни, неувехли венче!
Радуј се, са апостолима саседеоче, и сапроповедиоче, и саучитељу!
Радуј се, који се саста с мученицима, заједно с њима пострада и заједно похвали!
Радуј се, монасима бадро око и наставниче дивни, правило неисказано!
Радуј се, пустињацима утехо, онима који инокују тишино!
Радуј се, исправљање нама који грешимо!
Радуј се, очистиоче саблазни!
Радуј се, тихо пристаниште, онима који броде!
Радуј се, ослободиоче узв греховних!
Радуј се, који утиреш путеве ка небеснима!
Радуј се, мосте који преводиш у вечни живот!
Радуј се, неисцрпни изворе!
Радуј се, рају који векујеш, красни и дивни!
Радуј се, цвете вере небеснога вртограда!
Радуј се, умни граде отачаства својега!
Радуј се, лозо доброплодна, која нам истиче весеље!
Радуј се, грозде сазрели који истиче сок слатки, а одузима пијанство греховно!
Радуј се, господине мој свети, и опет радуј се, свагда се веселећи код престола Владике својега!
Али, о Пречасни, сети се мене, грешнога слуге својега, Стефана!
Не заборави мене, убогога твојега!
Не заборави мене, који лежи у безакоњима!
Не заборави мене који се ваљам у блату сласном, него пружи пресвету своју десницу, којом ме и благослови у варљивом животу овом, и руководећи научи да идем стопама твојим, ако и недостојна, ако и некорисна, ако и непотребна!
Умоли Владику својега за мене, да ме, презрев безакоња моја, удостоји да се приближим и видим радост, коју спреми онима који га љубе.

XX

И опет нам се дају овога Светог чудеса, небројена, и неисказана, и неизмерна, увек и без престанка, обилно и пребогато. Јер чудотворства и силе велике задивљавају ум рода човечјег. Јер као што је немогућно измерити дубине морске и висине небеске, тако је немогућно избројати и чудеса преславна, и неиспитана, и неисказана овога светог господина мојега. Јер презадиви сву васељену јасно, јављајући се брз у помоћи, и у напастима крепак, и у најездама непријатељским велики заступник.
По завршетку чудесв ових, живљах у миру и тишини у отачаству мојем, захваљујући Господу и Богу и Спасу мојему Исусу Христу, и пречистој Владичици његовој, и светоме господину мојему пречасном Симеону.
Али непријатељски ђаво, завидник добра, увек се труди да у ров погибаони рине род људски, саблазнима својима и бедама многим, хотећи ослабити оне који верују у истинитога Бога нашега, а који, бедни, не зна, који је заборавио онога који га свагда прогони.
Јер нечастиви побуни два цара да ме ожалосте, краља угарског, по имену Андрију, и цара грчког званог Јериса Филандра. Свећаше рђав савет да ме прогнају и да земљу отачаства мојега разделе и задрже себи. Дигоше велике силе своје, овај од северних странв, а онај од истока идући, па да се састану и виде у граду Нишу. И, кад се састану, да се обрну на земљу светога Симеона и на отачаство моје, зовући ме непрестано, на превару као с љубављу, да дођем на виђење с њима.
А беше у то време празник Господа Бога нашег, по Пасхи славнога светлог Васкрсења. А ја, видев такво озлобљење, и савет безаконички, и опсаду многих народа, и непријатеље који су се стекли заједно, брзо потекох раци триблаженога господина мојег, брзога у бедама помоћника. И, обгрлив раку моштију његових, где лежи добропобедно тело његово, вапијах с премногим сузама к њему:
"Господине мој свети, приближише се безаконички гониоци моји и свећаше заједно једномислено против тебе, завет заветоваше, труде се да потребе слугу твојега.
"Господине мој свети, положи их као точак и као сламке пред лице ветра. И да се постиде они који устају на ме, и слуга твој да се узвесели. Јер си ти уточиште и утврђење моје. И по чему, господине, да разумем милост твоју, и заступљење, и походу твоју на мени грешном?"
И одмах, у тај час, брзим његовим походом, приспе Дух Свети, и испуни се пријатномирисне масти сва црква, и изли се мирисно миро, не као што се излива у све дане, него се поли сва црква, да изнемогоше служиоци код светога гроба, црпући свето миро. И из исписанога лика Светога, који је на зиду црквеном, истече пречудна река, да су се сви гледаоци дивили и говорили:
- О предивни, како си и сухи камен обогатио Светим Својим Духом. Доласком својим учини да потече река исцељења, којом се недужни, мажући се, исцељују од различних недугв својих, хвалу дајући Богу, који ти је дао силу.
Вратих се учитељу и наставнику мојему Сави јеромонаху, да се благословом од руке његове, па да идем противу непријатеља, који се приближују земљи отачаства мојега, противу Андрије, краља угарскога.
А он, примив глас од светога господина мојег, пречасног Симеона, и, пошто му је заповеђено да иде са мном, говораше ми:
- Драги мој, не страши се лицв многих народв, јер имаш господина својега светог, брзог помоћника својег, који ти помаже и неће те посрамити у векове, и не бој се од њих, и не тугуј. Јер сада ће претворити јарост њихову у кротост, и гнев њихов у љубав твоју, и јарост њихову у почаст твоју и славу. Јер бадре очи троструко блаженог старца будно заступају твоје добро. И видећеш очима својим помоћ своју за собом, и сву вољу своју испуњену, и зверску свирепост претворену у пребогате дарове своје.
И наједном, док је још говорио, почеше стизати, један за другим, од славних слугу његових посланици говорећи ми:
- Дођи, брате мој драги и слатки у Христу Богу!
- Дођи, господине мој и брате, да се насладимо у Господу Богу слатке љубави!
- Дођи да се постиде сви који нам мисле зло.
- Дођи да се сакрију непријатељи наши.
- Дођи да се похвале и прославе који нас љубе!
И, пошто смо утврдили часним и животворним крстом Господњим и пречистом Владичицом његовом Богородицом, састах се с њим на међи отачаства мојега, у граду Равном, молитвама и помоћу Светога у славу и част, и у неисказано весеље и радост, да су се сви гледаоци дивили томе.
И преумножи ми дарове своје различне свакога дана, чашама царским, украшеним камењем разноликим, и коњима предивним, обложеним и украшеним златним уздама, које сијају као Сунце и задивљавају човечји вид, и премнога одела, чрвљенице царске и багренице, различне као и пољски цветићи, све украшене бисером и камењем, како царевима личи.
И пробависмо у весељу часном 12 дана. А велможе његове и бољари силни поклањаху ми се свакога дана и доношаху ми врло много дарова разноврсних.
Видите, браћо моја, пречудну и предивну љубав мужа овога славног, како за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и тури извезе, као што ми, извезав, и питому стоку даде, и срацинску стоку,, да сви говораху:
- Дивно и славно видесмо у дане ове.
После овога приближи нам се грчки цар, гневан и јарошћу обузет,научен од оних који ми зло мисле. И састасмо се у славном граду Нишу, и који много хоћаше, па ма и неки мали део да узме од мене, и не доби, безумни, него злим срцем не могаде ни рата подићи ни љубави учинити, молитвама Светога. И врати се, опет посрамљен. Али не могаше изићи из отачаства мојег, јер затворих све стазе његове помоћу светога господина мојег.
А краљ Андрија умоли ме да изиђе у своје царство. И ја, послушав молбе његове, оставих га. И отиде с миром, велико бешчашће и хулу понесав царству својему.
А ми отидосмо свако својему дому, славећи Оца и Сина и Светога Духа и светог овога триблаженог Симеона, брзог помоћника нашег, и сад, и увек, и у веке векова, амин!